menu
Kod Turske Mačke [SERBIAN]

Kod Turske Mačke

Raša Todosijević, 9 Maj 2010.


 Znao sam jednog tipa koga smo svi zvali Buda, Bule Sitnina, Bule Telepatija ili, onako drugarski: Bulenceee. Bulence je iz nepoznatih razloga svoje pravo ime krio ko' zmija noge. Buda beše kratkovid ali nije voleo da ga drugi vide da nosi naočare. Naokolo se govorkalo da on ima nešto mladju sestru Tanju ili Tatjanu koja živi u Parizu. Kaža veli da je Tanja u Požarevcu završila gimnaziju sa odličnim uspehom, da je vrsna krojačica, prava pravcata umetnica, mal’ ne Koko Šanel, ali da se od veštog šića i poštenog rada u tudjini ne može pristojno živeti pa se ona, eto, povremeno baca u promet, što za Francuskinje, kako se misli, i nije neka sramota.

Cher Maître beše esteta, pesnička duša i vlasnik kafića u našem susedstvu: tamo gore na Senjaku. Ponesen čarolijama petparačkih romana on je toj uljudjenoj rupetini nadenuo romantično ime: «Kod turske mačke». Da je Beograd kojim slučajem liberalni velegrad Bule bi sigurno u svoj lokal uveo nargile, doneo bi meke minderluke, šarene lustere, rezbarene stolove i ostale orijentalne andramolje.

Kad god bih svratio u njegov kafić, a tu sam nekoć umeo češće da navraćam, on bi mi prilazio i uvek nanovo postavljao isto pitanje: «Dobar dan gospodine, da li ste vi kod mene prvi put?» Ne sačekavši ni da zinem nit’ da bilo šta smisleno uzvratim na njegovo uvrnuto pitanje, on bi svojim otegnuto žovijalnim smejuljenjem - kao da je u bog zna kakvoj prednosti u odnosu na moju malenkost - opet ponovio: «Gospodine, da li ste vi zaista ovde prvi put?»

Ili bratac nije pamtio fizionomije il' uvek beše spreman na bezvezno ćeretanje ne bi li iz neopreznog gosta iscedio kakvu pojedinost od znatne koristi za državnu bezbednost kojoj je sveopšti napredak narodnog progresa bio jedno krajnje neredovno i djavolski opasno stanje stvari.

Sve dok oko nas nije počela da se šunja razroka beda, inflacija, a potom i rat, Buda beše ponosan na svoju «tursku mačku». Elem - a verujem da pogadjate u kom grmu leži zec - znajući da se rat vodi za našu stvar, Pro Patria, gazda je jednog vedrog majskog dana, blenući u svoju krasno namolovanu firmu, mudro zaključio da je neumesno da mu se lokal i dalje zove «Kod turske mačke». «U današnjim okolnostima - zaključi naš Mucius Scevola - turska mačka ne pije vodu». Kad je sva moguća rešenja svalio na vražji kantar svakodnevnice i podvukao nemilosrdnu finansijsku crtu, dodje mu nekako zgodno da kafiću nadene neko žešće ime.

U neodredjenom trenutku verske ekstaze, verovatno potaknute flašom viskija, Budi na uvo šanu tajanstveni glas koji mu reče da se mane sumnji i glupih nedoumica i da kafić «Kod turske mačke» odmah prekrsti u «San Kventin»; Glas mu zatim naloži da svoj mladalački ponos, svoju svetlosmedju kovrdžavu kosu, nalik kakvoj raspusnoj senjačkoj pudlici il’ afro frizuri one šezdesetosmaške bundžike Andjele Dejvis, ošiša ravno na nularicu. Kad je reč o novom nazivu kafića on tu nije imao za uzor uzvišena mučeništva i mitsku doslednost rane hriščanske neoavangarde, niti pak onog svetog Kventina, sina senatora Zenoa sa severa rimske Galije, tačnije, iz tamo neke bezvezne Belgike. Dakle, kafedžija nije mogao da se pozove na bezglavog Kventina za koga on, uistinu, nikad nije ni čuo - već se Buda, Bule Sitnina, provereni senjački taster oduševljavao, ako se to uopšte tako može reći, nesretnim detinjstvom i beletrističkim fantazijama Kerila Česmena, izblamiranog nadimkom Bandit Crvenog Svetla.

Gospodin Česmen se u kalifornijskom zatvoru sagradjenom tik uz mestašce San Quentin godinama žilavo borio da odloži izvršenje dosudjene mu smrtne kazne. Usput se potrudio da zahvati lep ali, u krajnjoj liniji, za njegovu dalju spisateljsku uzbrdicu, beskoristan predsmrtni imetak, objavivši u velikom tiražu svoje tužno žitije, potom stotinak aforizama o opasnom pomeranju galaktičkih maglina ali i jednu respektabilnu zbirku lucidno pisanih eseja koju je posvetio Nikoli Tesli.

«Dakako brale – dumaše Buda – gospodina Česmena nije zanimala Edisonova električna stolica. Nisu ga interesovala Teslina burgijanja oko sijalica, munja ili radio aparata, jer se smrtna kazna u Kaliforniji po tradiciji obavljala isključivo uz pomoć cijanovodonika».

 «Jadničak se - nadalje mudrovaše expresskafedžija - verovatno beganije radi, vazda vrteo oko Teslinih vizija o bežičnom prenosu velike količine žive vage. To je to. Napisati best-seler, zgrnuti gomilu dolara i onda elegantno klisnuti iz kazamata a da niko od žandara to ne primeti; nestati u hiljaditom deliću sekunde, odmagliti u vidu lastinog repa, nije mala stvar niti je gospodin Česmen bio persona smešana od balkanskog blata poput naših političkih bundeva i bolesnih džeparoša! Ni slučajno!».

Istine radi, ovde nije zgoreg dodati da se tridesetak godina nakon Česmenovog smaknuća time istim Teslinim zamislima ozbiljno pozabavila jedna malešna družina japanskih filozofa zvana «Vrhovna istina», medjunarodnoj javnosti poznatija pod imenom Aum Šinrikio. Japance će srpske vlasti - od februara do aprila 1995 godine - srdačno gostiti, dobro kljukati našim kulinarskim specijalitetima i uz pomoć iskusnog vodiča provoditi kroz Teslin muzej ne bi li se kosooki kamarati natenane, onako relaksirano, upoznali sa ubitačnim oružjem i raznim makro i mikro vibratorima visokih seksualnih frekvencija sa kojima će naši generali, kad tome dodje vreme, kad vaseljenom do u beskraj odjeknu proročke reči Jovanovog Otkrovenja, lasno zavladati svetom: od Arktika pa sve tamo dole do zaboravljene Patagonije i ledenih polja Antarktika.

Ironijom sudbine, pomenuta bulumenta ugursuza u poslednjem  trenutku okreće ledja Nikoli Tesli i svoje poverenje bezrezervno daje kapitalističkoj metodi zatvora u San Kventinu - upotrebivši Sarin za napad na rodjene zemljake u tunelu tokijske podzemne železnice, dvadesetog marta 1995. Sramota i opet sramota!

Medjutim, kao ni mnogi drugi pre njega tako ni uvaženi gospodin Česmen nije uspeo da provali Teslinu rasprskavajuće-homogenu šifru, velelepnu kriptozavrzlamu ultraevolutivnog obrta vremenske eskalacije koju je on zapetljao zarad čuvanja tajne o načinu eksploatacije planetarne energije. I Česmen i nebrojeni naučnici širom sveta ostadoše zauvek zarobljeni u bezizlaznom Kjerkegorovom vremensko-filozofskom škripcu. Česmen je, konačno, u prisustvu zvaničnih predstavnika američkih vlasti, otrovan cijanovodonikom drugog maja 1960. godine, a dični naučnici, zakletvama posvećeni slavljenju Teslinih pronalazaka, «natukoše šešire na glave i odoše na sledeći kongres».


1)

Gazda Buda je u svom zaveštanju – a reč je o oporuci sročenoj na listu papira istrgnutom iz obične školske sveske – potanko opisao sve važne pojedinosti svog samoubistva. Prikan je uobrazio da je on glavom i bradom Bandit Crvene Svetlosti, a njegova tesna kuhinjica ultra-moderna gasna komora smeštena na obali Tihog okeana, u zalivu Svetog Franje. Uprkos nesumnjivoj skromnosti koja je od malih nogu krasila duh tog hrišćanina i uzornog domaćina, zaista je iluzorno misliti da će iko ikad poverovati u istinitost njegovih budalastih reči ili u mogućnosti da on, hladnokrvno, perom i plemenitom sepijom, u maniru starinskih krasnopisa, pribeleži svoje poslednje trenutke, dok se nevidljivi gas širi brižno zaptivenom kuhinjom. «Gledam sebe u ogledalu, vidim svoj orlovski nos, vidim svoje buljave oči, muti mi se u glavi, osećam da tonem u bezdan smrti i sve mi se čini – zapisuje Buda u svom improvizovanom testamentu – kao da sam ja slika i prilika onog ružnog i nesretnog Jevrejina Lutalice koga su prestrašeni mornari sa broda De Gratia videli skrivenog u potpalublju napušteng brigantina Nebeska Meri».

Dohvativši se teškog bremena nepristrasnog svedočenja o svom samrtnom času, Buda je mešao jednu izmišljotinu sa drugom, nudeći šuntavim naslednicima sliku umišljenog dogadjaja, stvorenog od pregršti nebuloza i kojekakvih literarnih pabiraka. Trujući se prirodnim gasom za kuvanje, zapravo i pre nego što je koštunjavim prstima – suprotno kretanju kazaljke na satu –  odvrnuo nazubljeni mesingani točkić koji nudi slobodu zarobljenom gasu, Buda pominje miris gorkog badema i time nas upućuje na izvor svog nadahnuća tj. na Kerila Česmena koji je, sa svoje strane, podatke o svojstvima cijanovodonika i podatke o pravno valjanoj proceduri izvršenja smrtne kazne u kalifornijskim zatvorima, prepisao iz stručne literature. Tako mu to dodje.