menu
Lanac svetog… [SERBIAN]

Lanac svetog…

Todosijević Dragoljub Raša


… a ta većno kružeća pisma - tu gde se prostodušnim rečima prostodušnih ljudi predočava izvesnost materijalne dobiti, izvesnost predstojeće sreća i ljubavi, naravno samo za one koji nastave da šire njihove poruke, a uz te prazne reči, tek da se ne smetne s uma, pojavljuje se i kazna, zapravo zlosutni nagoveštaj gadnog udesa, i  moguće smrti, ne samo za one koji dobiju pismo a nisu voljni da ga umnože i razašalju, već i za one nesretnike koji iz ko zna kojih razloga prekidaju širenje njegove sadržine, ne uvidjajući da se čak i u prostorima metafizike dodeljuju nagrade za poslušnost i izriču teške kazne razumnom delanju - obično počinju (citiram) ovako:

Poštovani Gospodine/Gospodjo,

Ovo pismo vama može doneti radost i blagostanje.To je zaisa dobar razlog da ga ne bacite već da ga pročitate i umnožite u nekoliko primeraka. Ukoliko umnožene primerke – najkasnije za sedam dana – pošaljete svima kojima želite dobro, budite sigurno da će te i vi biti osoba na čija će vrata zakucati sreća.

Uz pisma nipošto ne prilažite novac ili papire od vrednosti.

Ovaj lanac je začeo …………... Njemu je Sveti …………. dao Nalog da stvori lanac ljubavi i nade. Ne sumnjajući u prst sudbine, ……………. se latio organizovanja bratstva utemeljenog na ovom pismu i dijalektici  njegovih znamenja.

Ovo su znamenja lanca Sv………………..

Nekoliko dana pred polazak na godišnji odmor, pukovnik italijanske vojske, Fulvio Salvatore, dobio je takvo pismo. Na večeri koju je priredio za svoje prijatelje on je prisutnima pokazao taj papir, upitavši sve redom šta bi bilo najbolje da uradi sa tom porukom nejasne sadržine. Jedni su ga savetovali jedno drugi drugo a on sam reče da će pismo spaliti jer ne veruje budalaštinama, a povrh toga nikad nije čuo za tog Sv. ................ Tako je pukovnik Fulvio nehotice sam sebi prorekao sudbinu.

Medjutim, u neko doba u pukovnikovu kuću upade grupa od pet ili šest Musolinijevih crnokošuljaša. Gosti se grdno uznemiriše. Njihova zbunjenost beše veća tim pre što niko od njih nije mogao ni sanjati da bi takva gomila opskurnih tipovi uopšte i smela da priviri a kamoli da bahato, bez pitanja, nagrne u kuću oficira višeg čina i čoveka oženjenog ćerkom industrijskog magnata čije se lične veze protežu do boga.

Jedan crnokošuljaš, po svoj prilici predvodnik, svima reče da budu mirni, da ostanu tu gde jesu, da im se ništa loše neće dogoditi jer su oni došli da porazgovaraju sa gospodinom Mariom Gattinijem. On se tog  časa zadesion na drugom kraju velikog trpezarijskog stola, baš nekako po strani od ostalih gostiju, zavaljen u fotelji, s čašom u ruci, kraj otvorenog prozora.

Znajući dobro kako izgleda onaj koga oni traže, neka crnokošuljaška ljudeskara se izdvoji iz grupe i u par koraka pridje Mariu. Izigravajući trapavog ulučnog madjioničara, on pred njim razvi novine u kojima je skrivao mesarsku sataru, pa zaurlavši koliko ga grlo nosi, poče njome da udara čoveka po glavi, vratu i ramenima.Vitlao je on tom svojom satarom sve dotle dok nije bio siguran da je obavio posao zbog koga je došao. Onda se ta sotonska pojava zajapurenog lica  okrenu gostima i pripreti im da ćute jer i njih može zadesiti isto što i ono evropejsko djubre, samo ako neko pisne ili, ne daj bože, pomisli da beži.

Zgromljeni nenadanim dogadjajem i strašnim prizorom iskasapljenog prijatelja, čije je telo s bezobličnim ostacima glave i pokidanim rukama ostalo u onoj fotelji do prozora,  svi su još dugo posle odlaska Musolinijevih propalica, u  mučnom čutanju zverali u prazno, pritom niko sposoban da se pokrene, da bilo šta prozbori ili pak preduzme. Čak je i pukovnik, s ličnim oružjem na dohvat, sedeo sludjena uma, zureći  netremice u neprepoznatljive ostatke glave onog Maria, Maria Gattinia, sa kojim je koliko do malo čas razgovarao o nečemu, vrag bi ga sada znao o čemu.

Policija koja je došla da ispita slučaj pohvalila je pukovnikovu prisebnost, njegovu vojničku hladnokrvnost, jer je odlučnošću, mudrošću i dobrim držanjem uspeo da spreći veće zlo i mogući pokolj nevinih ljudi. Na kraju krajeva, to je donekle i bilo tačno. Iz ministarstva je stiglo zvanično uveravanje da će se, dakako u skladu sa datim okolnostima, preduzeti sve, baš sve, da se reši slučaj i najrigoroznije kazne razbojnici.

Malo potom, pukovnikov mladji brat, arhitekta Karlo, usni san kako on u ruci drži sveću sa krvavim žiškom i kako s mukom nazire i sriče baš ove redove koje Vi sada čitate. Sutradan, sav brižan, Karlo pohita bratu u nameri da mu ispriča san i da ga upozori na svoje slutnje -  kao da ovaj na javi nije doživeo nešto sto puta gore od bratovljevih snovidjenja. Takvi su ljudi. Medjutim, Salvatore je sa porodicom sat ranije otišao iz grada, uvereni da će im duži odmor i more pomoći da smire duše. Negde u sumrak, na domak Napulja, pukovnikova kola bez vidljivih uzroka skretoše s puta, udarivši pritom prvo u jedno drvo a zatim u kamenu ogradu dominikanskog manastira. Kola su se prevrnula i zapalila a on je izgoreo zajedno sa svojom ženom Stefaniom i svoja dva sina blizanca, Albertom i Nikolom.

 Kada se sve sabere, glavne teme na njihovom sprovodu bile su: otadjbina, zavitlanost modernog života, Etiopija, živci, banje i lepe uniforme oficira Fulvijeve regimente.

Karlo je u bratovljevom stanu pronašao polu-sagorele ostatke pisma koje je video u snu. Nekako je uspeo da razabere sadržinu, zapravo njegov kraj, uverivši se da su reči predočavale sve što se može zbiti njegovom dobrom ali previše sumnjičavom bratu ukoliko ne ispuni Nalog kojim ga je primljeno pismo obavezalo.

xxx

Mlad i siromašan filipinski ribar po imenu Frančesko Hernandez (Francesco Hernandez) dobio je pismo istovetne sadržine kao i pomenuti pukovnik Fulvio. Mada gotovo nepismen Frančesko je ipak shvatio smisao poruke. On se čvrsto zavetovaše Neizrecivom da će nastaviti njegov lanac i da će do naznačenog dana uraditi sve ono što se od njega u pismu traži. Sa nevelikom uštedjevinom  i skromnim prilozima rodjaka, Frančesko je umnožio pismo u pedesetak primeraka i zatim ga, na opštu radost okoline, razasla na adrese gotovo svih žitelja njegovog siromašnog ribarskog sela. Nesebićni Frančesko je želeo da se svim ljudima na svetu osmehne sreće. Potaknuti primerom njegove velikodušnosti ribari počeše da umnožavaju primljena pisma kao da su pravi pravcati čekovi i da ih široke ruke šalju na sve strane. Uskoro ne beše kuće na ostrvu koja nije primila bar desetak istovetnih poruka i koja ne razasla isto toliko ako ne i više.

Nedelju dana kasnije, našavši se u Aparri, radi nabavke kanapa, nove mrež i ostalih ribarskih potrepština, Frančesko je kupio loz koji mu donese glavni zgoditak. Premija je bila vredna četiri stotine i osamdeset hiljada američkih dolara. Stekavši veliku svotu nenadanog novca svi su poverovali da je njegov imetak samo početak, tek skromni vesnik dolazećeg blagostanja. Takodje se verovalo da će dobri Frančesko, njihov srečković eto, taman dok se i oni sami umedjuvremenu ne obogate, nešto od te lako stećene imovine podeliti sa njima ili, ako ne to, da će deo novca, što bi bilo sasvim razumljivo, uložiti u nov brod i opremu sa kojom bi se lakše i više lovilo. Nažalost, on je zaboravio na tegoban i nikad izvestan ribarski poziv. Prepustivši se porocima i dangubi junoš je zaboravio na rodjake, na prijatelje i na onu jučerašnju pomoć bližnjih. Dok se on ludo provodio po Aparri, pa čak i po Manili, trošeći novac na kurve, na besmislene koještarije i nočne terevenke po skupim a mnogo češće po sumnjivim rupama, dotle ostrvo zahvati nervoza, teskobno isčekivanje, a neka sumorna nada, nada pomešana sa zebnjom i nevericom, doslovno je paralisao život njihovog seoceta.

Najedared se svi pretvoriše u uši i oči. Svi stadoše da bajaju i mudruju. Svi počeše da njuškaju, da cunjaju naokolo,da zveraju kojekuda i da osluškuju svaki šum, ne bi li ko od njih, bog te pita zašto, bio prvi koji će predvideti gde će banuti sreća i odakle će se razleći glasovi radosti.

Na lokalnoj radio stanici (poklon neimenovanog dobrotvora iz Kanzasa) vidovite žene su se medju sobom utrkivale u raspredanju svojih snova, opisujući najrazličitije vrste znamenja koja, ako ih rastumači posednik onostranih moći, ako ih on pravilno razveže , mogu objaviti imena osoba koje će za dan-dva dobiti velika bogatstva. U svom bezobrazluku najdalje je ipak dogurala gospodja Adela Kanosa (Adela Canosa). Ona je slušaoce ubedjivala da mostovi, klupe po parkovima, kvake, cipele pa čak i takve sitnice kao što su kuhinjski sudovi, imaju dušu. Navela je primer jednog noža, inače napravljenog i uvezenog iz Nemačke, iz Solingena, koji joj je poručio da što pre svrati do Malog Velaskeza ( a slušaoci znaju o kome je reč) i da mu lepo kaže da će on, ništarija nad ništarijama, dobiti nasledstvo, verovatno iz Amerike, ali da će za njega lično biti pametno da joj prvo ispovrne onih dve hiljade pesosa koje mu je ona lično pozajmila pred Novu godinu, pa tek onda neka prikan sedne na svoje  dupe i neka sneva o putovanju u Aparru, o bankovnom računu, kurvama, pivu i američkim dolarima.

Osetivši u kom pravcu tih dana duvaju pomodni ostrvski povetarci i kako kucaju priglupa ribarska srdašca, Adela je ubedljivim tonom i ubitačnim dramskim stankama – zasigurno ličnom odmerenošću dostojnom da se bez bojazni uporedi s izbrušenom dikcijom kakvog učitelja uličnih varalica - svojim slušaocima ispričala priču o kašikicama koje su napokon shvatile istinu o reinkarnaciji, o Samsari i pravim uzrocima njihove proklete samsaričke egzistenicije. Dakle, sažeto rečeno, onako telegrafski, bez ukrasnih dodataka i velikog filozofiranja, njene kašikice su ubedjene da svaka od njih i sve one zajedno, u sebi nose jasna sećanja na predjašnja postojanja. Kako rekoše, one su u prethodnom životu bile tvrdi zupčanici i zapete opruge, zapravo delovi velike serije  neuspelih japanskih budilnika, sklopljenih 1913. god. u Osaki. One su, naravno, na neki njima svojstven način, veoma ogorčene na svoje prethodne živote, mada ni njima samima nije baš jasno odakle im dotiće to nezadovoljstvo. Ubijale su ih duge godine tame, čamotinje i grobna tišina zabačenog skladišta iz koga ih je izbavio, gle ironije, jedan bezdušni trgovac, jednooka spodoba bez savesti, da bi ih potom taj isti prepredenjak i derikoža za velike pare uvalio siromašnim topioničarima na Filipinima.

Ovakve kakve su one danas, pretopljene u jeftine gvozdene kašičice, stvarčice smešane sa delovima drugih stvari, onih što sobom nose druga sećanja, pa čak i iskustva iz dalekih i nepoznatih krajeva, jeste jedini i istinski melem koji njihove samsaričke sudbine, sudbine muka, previda i dosadnog ponavljana jednih te istih priča,  čini snošljivijim.

Otvoreno govoreči, kašičice su ogorčene i na svoja sadašnja bivstvovanja. Tuže se na dosudjene sudbine bespomočnih kašičica koje svaki kreten kome se prohte da nešto posrće, može ih bez zazora ugurati u svoja smrdljiva usta, ne pitajući se ko su one, odakle dolaze i da li ima smisla činiti te grozne stvari njihovim trenutnim egzistencijama - ne misleći da bi njihova prošlost mogla biti slavnija i uzvišenija od njegove odvratne krezube pomijare kojom ih balavi.

Ako bi se one pitale šta bi najradije želele da budu, naravno u nekom od narednih života, onda bi one odabrale život hromiranih figurina koje krase pramce dičnih britanskih automobila marke Rolls Royce. Jeste da su te želje pomalo staromodne, baš kao i crteži na koricama romana koje im Adela čita, ali njene kašičice već vekovima čeznu za danima plemenite dokolice, za udaljenim lavežima rasnih pasa, za finim manirima i reskom svežinom jutarnjeg vazduha.

Adelina parabola, spetljana pričom o prošlim životima i snovima reinkarniranih delova japanskih budilnika, sada kašičica, ostala bi, naravno, samo efemerno nagvaždanje dokone ženske (zgodne udovice tek ponešto zasenčenih draži) da nad njom nije lebdeo zlačani oreol dokazano profetskog ugleda. Njen ugled, a to se bez svake sumnje mora tako nazvati, poticao je od podatka da je ona bila rodjena sestra Frančeskove majke, dakle tetka odnedavno ubedljivo najbogatije tintare na ostrvu. Ono što je u ovom slučaju možda presudnije, pa čak i mnogo značajnije od krvnog srodstva i svih onih jasnih ili manje jasnih osečanja koja se neizbežno za to vezuju, jeste sasvim proverena činjenica da ona beše ključna osoba koja je bajanjem, huktanjem i mrmorenjem ubedila (svedoci kažu samo uzgred podsetila) svog smetenog sestrića, onog žutokljunca, Frančeska, da u Aparri, pored sijaset stvari koje je valjalo da nabavi, neizostavno kupi i jedan loz. Imajući u vidu pismo Svetog Neizrecivog i vizije o kojima ona nipošto nije htela da govori, Adela je tog nesposobnjakovića i žgolju naprosto duhovno pripremala ne bi li on jednog dana bio sposoban da kroči u beskrajno i nesaznajno kosmičko kolo i tamo zgrabi ono što se u zgodnom trenutku može uzeti ili pak izmeniti sebi u korist.

…………………………

Frančesko je postao, ono što se od neprosejanog ostrvskog materijala moglo i očekivati: prebogata pijandura, doživotni šampion ostrvskog rodoljublja i nesnošljiva budala.

Zahvaljujući novcu, zatim jednom francuskom doktoru, Adelinoj nezaustavljivoj rodjačkoj preduzimljivosti ali i mnogo čemu drugom što se u magmatičnim nočnim razgovorima, i ne samo razgovorima, polako kristalizovalo izmedju nje i tajanstvenog Dr Erika Igoa (Eric Hugo), Frančesko je bez opiranja otpremljen pravo za Francusku, u Pariz. Prema dugo i temeljito razradjivanom planu, a zatim u sunovratnoj trci sa vremenom, sestrić je u Parizu smešten u sanatorijum “Ajfelova Kula”, trg Vož, kuća br. 9.

O tom diskretnom i ljupko uredjenom pribežištu, zamišljenom da bude duhovno odmaralište prvoklasne gospode, bivši pacijenti s ponosom pričaju bajke. Oni će vam reći, onako u poverenju ( ne zaobilazeći ni hvale na račun kuhinje i šarma stručnog osoblja), da se “Kula” istiće uspešnim lečenjem složene celine medjusobno različitih predznaka, celine zvane “Francuski sindrom” ili, opet pod navodnicima “Francuska ciroza”, koja nastaje, kako se misli, usled dugotrajne i neumerene upotrebe lošeg crnog vina, što je, priznaćemo, u raskoraku sa paprenim cenama pomenutog medicinskog odmarališta, ščućurenog u samom srcu starog Pariza.

Osim glavnih ulaznih vrata koja se nalaze tamo gde se pod pravim uglom spajaju dva kraka senovitih kolonada, “Kula” ima i svoj tajni prolaz, “čamac za
 spasavanje obraza i duše” kako ga je iz milošte, medju probranim intimusima, nazivala gospodjica-usedelica, Sofija Safir (Sophie Saphir), vlasnik i bog sanatorijuma.

Trg Vož * je oduvek bio ponos okolnih stanara; nekada to beše samo vetrovita ledina, zborno mesto trgovaca i torbara, i zato gradski oci domisliše da bi on mogao biti prikladno mesto za jedna dobra kamena vešala, prva takve vrste na tlu Pariza – izgradjena deset godina ranije od onih neuporedivo izvikanijih sa Trga Avgustinaca.

Pažljivim listanjem sudskih hronika, vodjenih s kraja trinaestog veka, može se nazreti, tu i tamo, ne uvek sasvim jasno, uglavnom u sporednim natuknicama, da postoji (ili je postojala) uzajamna veza izmedju mesta na kome su se na radost Parižana godinama javno sprovodile u delo odluke sudskih vlasti i jednog jarka, dubokog recimo čoveku do ramena, kojim su stražari dovodili na trg osudjenike spremne za Boga i kanap.

Tu je pariski ološ, u posprdnom pretvaranju svega onoga što je dole u ono što je gore, stvorio uzrečicu: “Proćiće on jarkom”, što je zapravo značilo da bi dotična protuva, mangup o kome je reč, lako mogao završiti gore na vešalima.

Potonji zidari, naslednici starih trpeljivih keceljaša, uvažavajući prošlost prokopa, ostaviše ga nedirnutim: oni složno ozidaše ono što je valjalo ozidati, popločaše zatim i stazu, pa kada je ta golema svirala bila gotova, spremna da muklo jekne u žvalama kakve grdosije, zidari je vešto uklopiše u temelj budućeg zdanja. Mnogo vekova kasnije tu će se doseliti i raskomotiti nafrakana Sofija Safir, zajedno sa svojim devojkama i poslugom.

 Tajnoviti prolaz, zapravo tek ponešto urušeni tunel koji vreme nije uspelo da oglodje, dug je dvadesetak koraka i spaja sanatorijum sa zadnjom prostorijom jednog dućana, sa skladištem pretrpanim uglavnom bezvrednim espapom nabavljanim po kazbama Magreba i s obala zapadne Afrike.

Iz ostave spasonosni put vodi dalje kroz radnju a odatle ravno na ulicu Turenne. Neko će šeretski primetiti da ni dovijanja u suprotnom smeru nisu bila retkost – bar ne za vremena dok “Kulom” spokojno vladaše gospodjica Sofija.

Taj lokal, sa uvedenim telefonom i sa dva velika izloga, Sofija dade u najam nekom Tunižaninu. Njoj bi mnogo važnije da Tunižanin nadzire “čamac za spasavanje” nego da iz  prčije u čiju obnovu nije uložila ni jedan jedini franak, izvlaći najamninu i tričavi postotak od prodaje šarenih krpa, svakojakih djindjuva ili onih iskeženih afričkih kumira i žena-grdoba s oklembešenim sisurdama za kojima luduju pederi i pariska mazala.

xxx

Nad Parizom pada kiša; prolećna kiša a sunce se probija kroz oblake. Tačno je 11 sati pre podne; mesec maj. Neobazirući se na povremene nalete pljuska ljudi idu za svojim poslovima. Žene ulaze u luksuzne radnje i iz njih izlaze, ponavljajući uvežbanu koreografiju zatvaranja i otvaranja svojih kišobrana. Neke žene mašu rukom da bi dozvale taksi. Kad kola pridju i stanu one u njih unose razne kutije, smeštaju se na zadnje sedište i nekuda odlaze.Nekoliko dečaka gaca baricama duž ivičnjaka –  oni su presrečni što to mogu da čine i što im u njihovoj prkosnoj zabavi  niko ne smeta niti ih ko opominje. Grad živi punim životom ponosne prestonice. To nezamislivo veliko ljudsko stanište je idealna prestonica Evrope, celog sveta, vaseljene.  Onim ozbiljnim ljudima u crnim odelima koji žure da obave važne poslove, i onim elegantnim damama koje troše novac obilazeći luksuzne radnje, čini se da će ovakav život, uzbudljiv život u ovakvom velegradu, trajati do kraja svih vremena, sve dotle dok se ne ugasi sunce a planeta Zemlja ne utone u većitu tamu.

Frančesko sedi kraj prozora u potkrovlju sanatorijuma.On sedi u svom novom odelu skrojenom i šivenom  njemu po meri. Odelo je pomalo neudobno za mladića nenaviklog na kontinentalnu klimu i život u velikom gradu. Na sebi ima i prugastu košulju  sa kragnama zaobljenih vrhova a oko vratna nosi mašnu na kojoj  je zlatnim koncem izvezena neka ptica, možda papagaj. Ima on i novo novcijato donje rublje koje ga svrbi. Njegova potšišana kosa, sa razdeljkom posred čela, još miriše na oštru ali prijatnu tečnost kojom mu je frizer izmasirao koren kose.

Frančesko zaključi da se u “Kuli” dobro sanalazi: uverava sebe da mu je mnogo bolje nego što je zamišljao da će mu biti. Na kraju krajeva, sada živi u velikom i gradu, medju ljudima (uglavnom medju ženema) čiji jezik ne razume, ali zato, kada se sve sabere, živi u udobnom stanu – kakvog ne beše ni u najskupljem hotelu u Aparri. Jede i pije šta mu se prohte, ima lepo odelo, po ceo dan zvera naokolo , ništa ne radi, i, što je najvažnije, nije bez novca.

Mladić od svojih dvadeset i četiri godine, u punoj snazi, zagasita tena, crne kose i crnih očiju  ne primečuje da postaje stvorenje koje Sofija udešava za paradu, za pokazivanje, kao što se pred svetom pokazuje antikvarni nameštaj, slika, nov fijaker, nova kola ili tek kupljena astraganska bunda. Frančesko gleda čas kroz zatvoren prozor dole na ulicu, na onaj užurbani svet, na šešire, kišobrane, automoblie koji trube, a čas zuri u prozorske zavese sa cvetnim šarama i nakrivljenim čovećuljcima   raširenih ruku. Misli su mu zbrkane ali se u njemu sve vrti oko pitanja: kako će dalje teći njegov život u Parizu? Iz hodnika je dopirao miris  kafe i svežeg peciva.

Da je mogao da se trgne ili da je njegova slika u ogledalu mogla kojim slučajem da pita ono svoje drugo ja – tvorevinu od krvi i mesa – svakako da bi se i ta slika – slika stvari – u ovakvim okolnostima dvoumila da prozbori ili da ga posavetuje šta da preduzme, onako na svoju ruku, sebe radi, mimo onoga što je Sofija već odlučila o ovome, o onome, o bilo čemu ili doslovno o svemu što se ticalo ili će se ticati “Kule”, njenih podanika, pacijenata, gostiju, cveća, jelovnika, finansija i tako redom.

Kao i ovog kišnog dana, njemu se i ranije pričinjavalo, i to u više navrata, da čuje kako odnekud dopiru zvuci brodskih sirena. Ti su mu zvuci bili bliski i on ih nije mogao pobrkati sa zvucima neke druge sprave, sa bukom mašina ili fabričkim sirenama. On je sebe čas uveravao a čas razuveravao u mogućnost da je Pariz kraj mora. Ako Pariz ipak leži kraj mora, kraj neke velike vode, zašto ga Sofija nikad nije odvela do obale da mu pokaže slavnu parisku luku?

Kada bi on koju od Sofijinih kurvica upitao za te sirene – imitirajući, kao kakav crni džez saksofonista, jeku  parobroda - one bi slegale ramenima, misleći u sebi da je prava šteta a boga mi i veliki greh što je to kršno i zgodno momče baš toliko čvrknuto u glavu.


Napomena:

*

 Ovde će mo u celini i u kurzivu navesti kako je gospodin Gérard Labrunie svojim darovitim perom opisao Trgu Vož, koji u njegovoj noveli Opčinjena Ruka još uvek nosi staro ime, Kraljev trg.

Taj će gospodin, osamdesetak godina posle svog samoubistva, (1855.) postati uzor i nadahnuće onoj intelektualističkoj derladi i onim ćosavim drlepanima koji će po pariskim sokacima sebe proglašavati za nekakvim nadrealistima. No, biće bolje da krenem sa citiranjem pomenutog gospodina Lebrunie-a:

„Ništa nije lepše od ovih kuća iz sedamnaestog veka čiju nam tako veličanstvenu sliku pruža Kraljev trg. Kad njihova lica od opeke, prošarana i oivičena vencima i uglovima od kamena, i njihove visoke prozore zapale blistavi zraci sunca na zalasku, vi osetite gledajući ih ono isto strahopoštovanje koje osećate i pred skupom sudija nekog visokog suda, odevenih u crvene toge s posuvraćenim ivicama od hermelina; i, ako to poredjenje ne bi bilo detinjasto, moglo bi se reći da dugački zeleni sto oko kojeg su ove strašne sudije poredjane u obliku četvorougaonika potseća pomalo na red lipa koje se pružaju duž četiri strane Kraljevog trga upotpunjujući njegov ozbiljni sklad.“