menu
Limena kuća [SERBIAN]

Limena kuća

Raša Todosijević 31.8.1992


            Mršavi poručnik, partizan, gorštak, sedi sam u maloj kancelariji subotičke železničke stanice. U ustima mrvi kolač s prepečenom marmeladom i bulji u svetložute papire pristigle jutrošnjim vozom iz Madjarske.

            Svežanj finog papira, pravi pravcati formulari, prijatan miris, lepe i dugačke spajalice, jasna slova pisaće mašine i šarena reljefna zaglavlja mame poručnikov uzdah. Ukratko: Stigli su neki saveznički papiri u njegovu kancelarijsku jazbinu.

            Poručnik završava sa kolačem, ustaje, mrmlja, trlja obraz, briše usne i prinosi papire prozoru ne bi li pri jačem svetlu bolje video ili možda sam uspeo da odgonetne nerazumljive spise. Svetlo tu ne pomaže. Poručnik ne razabira ni reč. Snašao bi se on i bez tumača samo kad bi znao šta saveznici traže i šta sa mrtvacem da se radi.

            Posle mnogo natucanja, mucanja i njegovih osornih upadica, celu tu dokumentaciju, gomilu papira, prevodi folksdojčer Gajger, mlad lekar, plavušan, bledunjavo bubuljičav zatvorenik, higijeničar, klozetar, repatrirac spreman za odlazak u Nemačku.

            Suština slučaja - složena birokratska zavrzlama u kojoj su debelo umešani saveznici, Crveni krst, medjunarodni faktori i strane sile - dakle bit tih hartija, sastoji se u jednostavnoj poruci koja glasi: Američka okupaciona administracija iz Regensburga obaveštava i moli lokalnu vlast da se zemni ostaci pokojne Katarine Todor Stainer sahrane na subotičkom groblju, u grobnicu porodice Stainer. Sve je već dogovoreno sa nadležnima u Jugoslaviji, sve je plaćeno, unapred namireno, tu je čak i indigo kopija o prijemu novca, naši su potpisali, primli pare, udarili pečat, dobili gotovinu, dali saglasnost i, tačka.

            Reda radi, tek da rastrubi o saradnji sa saveznicima, poručnik okreće telefonske brojeve, kobojagi konsultuje Novi Sad: Sve je u redu, slučaj je poznat, nadležni su obavešteni, neka sahrana prodje sa što manje sveta, može i bez rodjaka...

            "Kakav posao, kakva administracija! Ja jurcam po blatu a neko piskara umrlice, pakuje Švabice, uzima pare. Dobro, imaće Stainerka lep sprovode. Popa i muziku ja plaćam. Za pleh neka se obriše. Šta će babi cink na onom svetu. Neće valjda da pere veš? Naseliću ja ovde prave Nemce, Marksove unuke, sadiće oni meni repu" - komentariše u sebi poručnikova pohlepa.

            Diže se gvozdena reza, otvara se furgon, klize vrata, železničari poslednji put proveravaju tovarni list i iz tople vagonske polutame iznose lep i sjajan limeni kovčeg u kome leži telo predobre Katarine Stainer. Sanduk se polaže u kola, pokriva ćebićima i uz poručnikov seljačko-šeretsko-konspirativni pozdrav, nešto kao, putuj igumane, vojnik zateže uzde, tera konjsku zapregu, čini se ne put groblja, ne gornjom stranom, već u drugom pravcu.

            Sada Katarina Petronijević, udata Stainer, filolog iz Regensburga, s uzdahom olakšanja, onako bez limenog sanduka, srećna i blažena počiva u rodnoj zemlji - u nekakvoj visokoj šikari kraj Subotice.

            Tu uz nju, uz njen bok, uz njen crni somotski žaket, kao veliki listovi neke egzotične biljke dopremljene s obale Orinoka, polako tamne i trunu svetložuti papiri američke administracije. Nad gospodjom Stainer huji vreme, trepere zvezde, a ona dokona i zadovoljna, čavrlja sa mravima, očekuje svoje okasnele junske rujnice - baršunaste rusule boje crnog vina - ili se o nečemu, bože moj, jako važnom, prepire sa grupom srpskih oficira koje je mršavi poručnik s ljudima iz OZN-e, streljao baš tu, kraj nje, u onoj travuljini, na njihovom povratku iz nemačkog zarobljeništva.

1989 - 31. 8. 1992, Beograd