menu
Štokholmska Priča [SERBIAN]

Štokholmska Priča

Raša Todosijević, Art Hotel, Stockholm 25.2.2001.


Juče sam se šetao Drottninggatanom. Ta mu ulica ovde dodje kao Knez Mihaijlova Beogradu ili kao Ilica Zagrebu. (1) Beše lep i hladan februarski dan ali mene nije mrzelo da protegnem noge, da se vratim do Apelbergsgatana, a odatle pravo u Malmskillnadsgatan i tamo zasednem u restoran «Jadran».

 Sve to činim zbog mog omiljenog madjarskog gulaša. Gazda restorana, vrsni šahista, Henrik Högberg, kune mi se u celu Skandinaviju da to meni drago jelo lično sprema madjarica Dora Hedgy – mada sam ja ubedjen da njegova madjarica taj gulaš, tu Ungerska Lantsoppa, nabavlja u samoposluzi i da se taj i takav gulaš po radnjama prodaje u kesicama Knorr International.

Jednostavno rečeno, čim pobožni Henrik vidi da sam se dohvatio kvake, čim lisac spazi da otvaram vrata restorana, on smesta šalje malu i smetenu Doru u samoposlugu po gulaš. Nju je stid što me Henrik laže ali ona ne sme ni da pisne.

Kada sam smazao čorbicu i zahvalio se Henriku na usluzi a on meni na mojim parama, krenuh ka redakciji jednog uglednog Štokholmskog umetničkog časopisa. Tamo me čeka glavni urednik, inače moj stari poznanik, preduzimljiv čovek, samouko čeljade rodom iz neke uboge i prostodušne švedske selendretine.

Udjem u redakciju a mog poznanika još nema. Sekretarica mi veli (2) da skinem kaput i da sednem tamo gde se meni čini da će mi biti najudobnije. Ona će odmah doneti šolju tople kafe i keks. Meni?! Valjda?!

Prvo što mi tamo tada pade u oči beše časopis »Život Umjetnosti». Broj 63-00. Bledo plave korice a na prednjoj strani štampana fotografija nekog zamagljenog lika. Čovek sa naslovne strane mi je poznat. Čini mi se da je to Dalibor, Dalibor Martinis – Martinez! Poslednji put smo se sreli baš ovde, u Štokholmu, pre dve godine. Stanovali smo u istom hotelu, u hotelu «Cristal Plaza», u Birger Jarlsgatan. Hotel je bio poch, bar za moja slepačka balkanska merila. Martinez pravo na korice čuvenog umetničkog časopisa a ja se nevoljnik tužan i sam smucam nepreglednim gudurama Skandinavije.

Otvorim časopis i imam ti ja šta tu da vidim: Branka Stipančić, (3) Sanja Iveković, Dalibor Martinis, pa Branka Stipančić, pa Tomislav Gotovac zvani Jim, na weekend-u, i to pod suncem koje nemilice prži (4), pa opet Branka Stipančić, pa Merleau-Ponty, pa slovenačko kulturno-umetničko društvo: Umetnici bez Granica – IRWIN, pa Miško Šuvaković, pa Slavoj Žižek, pa nesretni nemački Jevrein koga svaka budala voli da secka i citira, naravno Walter Benjamin, pa Popper, pa francuski filozof na L, pa francuski filozof na B, pa opet Branka Stipančić i sve to štampano u duplikatu, na hrvatskom i na engleskom, i tako u nedogled.

Utom sekretarica donese obećanu kafu a ja joj prstom pokazah na časopis i kažem: «From Zagreb. Croatia! A!» Ona se nasmeja, verovatno očarana toplinom moje neposrednosti, pa me ponudi da uzmem, ako baš želim, oba pristigla primerka. Bio sam dirnut gestom velikodušnosti prema jednom umetničkom gorostasu i živoj legendi sa juga Evrope, ali sam učtivo odbio ponudu misleći da je šteta razbacivati se umetničkim časopisima stranog porekla.


NAPOMENE:

(1) «...ili kao Ilica Zagrebu.»

Kada se na početku kakvog pozorišnog komada pomene reč pištolj ili se bez odredjenog povoda, tek tako, na scenu iznese i svima pokaže to malo i ubitačno vatreno oružje, publici je jasno da je u pitanju prizemna psihološka smicalica i da će se u trećem činu obavezno dogoditi ubistvo predskazano pominjanjem pištolja na početku predstave.

U drugom slučaju, ako se na samom početku pozorišnog igrokaza na scenu dogura pravi pravcati top, neka bestrzajna grdosija većeg kalibra,  a potom neko od glumaca stane njime muški da gruva pravo u parter, u zaprepašćenu svetinu, publici će takodje biti očigledno da je pomenutoj predstavi došao njen logični kraj. 

(Prema priredjivaču)

(2) «Sekretarica mi veli...»

Todosijević ovde pravi varku; kao da namerno gradi činjeničnu grešku – krivotvori odnose u najboljem maniru starogradskih Serafina. Reč je o gospodji Sari Arrhenius, o koštunjavoj raspuštenici, bivšoj glavnoj urednici «uglednog Štokholmskog umetničkog časopisa» i cenjenom filmskom stručnjaku. Pomenuta gospodja je po povratku iz Japana odmah bila smenjena sa dužnosti glavnog urednika. U pitanju je bio jedan mutan finansijski skandal i Todosijević je o tome bio dobro ili bar dovoljno dobro upoznat.

Svodjenje jedne ugledne ličnosti besprekorne karijere na status bezimene sekretarice koja je tu da sačeka gosta i da mu donese «šolju tople kafe», nešto kazuje o njihovim ličnim odnosima.

Šta o tome kaže John Peter Nilsson: Koliko se Todosijević razlikuje od gospodje Sare Arrhenius! Ona govori švedski, Todosijević srpski. Ona je osoba prirode, brda i skandinavskih fjordova, Todosijević je tipičan gradski čovek. Ona je bestelesna severnjakinja skromnih zamaha, on je južnjak sazdan od krvi i mesa. On je mistik ona broji novac. Ona je svojom dušom vezana za Švedsku, Todosijević je kosmopolit, sin svoje epohe i velikog sveta. Ona nema poverenje u nadarenost i intelektualce, Todosijević je intelektualac.

(Prema priredjivaču)

(3) «Branka Stipančić...»

Na osnovu dostupnih podataka slobodno možemo da tvrdimo da autor aludira na gospodina Dr Branka Stipančića, kanadskog  urologa poreklom iz Zagreba. Našu pažnju ovde zaokuplja nedostatak želje za brižljivijim prikrivanjem identiteta gospodina Dr Branka Stipančića. Alhemija pretvaranja muškog imena u žensko ime, izvedena sa namerom da se skrene pažnja na drugu stranu i time zatre pravi trag, teško da će zadovoljiti istančani ukus iskusnog poznavaoca klasične književnosti. Čudi nas, dakle, krajnji nemar u izboru Himere – nimalo osoben njegovim kabalističkim sposobnostima da svoje misli vešto odene tamnim ili uopštenim temama. Ukratko: Lik gospodina Dr Branka Stipančića se jasno nazire u svakoj napisanoj reči.

(Prema priredjivaču)

(4) (...»Po kiši i snijegu, u letnjoj oluji,) po suncu koje nemilice prži...(u mračnom tunelu, u hladnom šumskom potoku...»)

Ono malo neiskorišćenih beležaka koje uvek ostaju iza dovršenog dela – a koje su pravim čudom uspele da se sačuvaju u svekolikom balkanskom metežu – svedoče nam da je pisac imao u vidu književni poduhvat neuporedivo dramatičnijeg naboja od ove ponešto nejasne beletrističke crtice; kiša, sneg, letnja oluja, sunce koje nemilice prži, mračni tunel, mlohavi i uveliko dementni Jim pa, konačno, onaj hladni šumski potok u čijim se sivoplavim plićacima na mahove prividja zavodljiva Majnada, a možda lik il' maska jednog Litvanca – mrtvog Adolfusa Mekasa – koji želi nešto da kaže nemim jezikom podzemnog sveta.

Sve to u našoj svesti stvara kovitlac različitih raspoloženja i suočava nas sa ličnošću libidoznog karaktera – sličnoj karakteru nesretne Magdalene Malm iz njegovog romana «Depreciation of the passion in paradise».

(Prema priredjivaču)